Nikada neću zaboraviti dan kada je moja majka poklonila moje zelene espadrile koje sam, malo je reći, obožavala. Pored toga što su bile savršeno udobne, bile su ZELENE! Nijedno dete ih nije imalo, jer ko još voli da nosi zelene espadrile? Naravno ja! Nosila sam ih dok bukvalno više nisam mogla da izdržim bolove od žuljeva na nogama, a nakon toga sam ih čuvala pored ostalih „aktivnih“ cipela,kako se ne bi osećale usamljeno. Sećate se crtaća Cipelići? E, otud ideja o usamljenosti 🙂 To je potrajalo nekoliko godina, a onda su jednog dana samo nestale, tek tako, kao grom iz vedra neba – BAM – nema ih. Odlepila sam od nervoze čekajući da se mama vrati sa posla, sve u nadi da će mi ona dati neko racionalno objašnjenje o njihovom nestanku. I naravno to se i desilo, dobila sam potpuno racionalno objašnjenje. Moja majka je poklonila espadrile detetu iz komšiluka, jer su meni bile male i više mi nisu trebale?! Ali, ko je mene pitao da li mi trebaju ili ne???? Mislim da sam se ljutila barem mesec dana na nju zbog tog njenog postupka. Kad bolje razmislim, verujem da su kupovina zelenih pantalona na tregere i CRVENIH cipela u tinejdžerskoj fazi mog odrastanja bile svojevrsno vraćanje duga za te poklonjene espadrile.

Ovaj događaj iz detinjstva je na mene ostavio toliko jak utisak, da sam sebi obećala da ću ja itekako voditi računa o dečijim uspomenama. U jednoj lepoj kutiji ja čuvam apsolutno sve, i sve podjednako za obe ćere. Narukvica sa rođenja, prvi bodić, omiljena portikla, omiljena bebi igračka… Od svega po malo. Jer, uspomene su važne, a one male ponajviše. Još ako od uspomena uspete da napravite mala umetnička dela koja će stajati na polici iznad njihove glave, ili na njihovom budućem radnom stolu, onda one zauvek žive sa njima, čak i kada izblede iz njihovih sećanja. Evo jednostavnog predloga kako da to učinite.

Sakupljajte sve one male stvari koje vam se dopadnu tokom boravka na moru. Kamenčic koji je beba stavila u usta dok niste gledali, pesak sa najlepše plaže koju ste posetili, neobično drvce, školjku, sve što vam se učini interesantnim i zbog čega ćete se sećati prvog letovanja sa vašim mališanom. Sve što ste sakupili stavite u jednu malu kesu. Koliko god da ima stvari biće dovoljno.

Za moje teglice uzela sam pesak sa plaže koja nam se najviše svidela. Iako smo na njoj proveli samo par sati, zaista je bila predivna i devojčice su baš uživale na tom pesku. Na prilazu plaži Komadić Uglja je našla šišarku koju je nosala u igrački prikolici sve vreme dok smo bili na plaži. Ta šišarkica je sada u njenoj tegli.

Zrak Sunca je od rođenja imala potrebu da sve stvari imenuje članovima porodice, ali najčešće svojim i mojim imenom. Najslađa stvar se desila kada je na plaži punoj kamenja Zrak sunca odabrala četiri kamenčića koja drži u svojoj malenoj šaci i na svakih 5 minuta izgubi bar po jednog člana i iz sve snage počinje da urla: „Mamaaaaa, izgubila sam tatu i Komadić Uglja“ ili „Mamaaaa, izgubila sam Mamu i Zrak Sunca“. Onda mama, naravno, mora da pronadje ne bilo koji kamen, nego baš onaj koji je ona odabrala, dok u sebi, kao mantru ponavlja rečenicu koju verovatno većina nas ponavlja dok smo na letovanju sa decom: Ovo nije odmor… ovo nije odmor…

Odaberite omiljenu fotografiju.

Ja sam odabrala fotografiju gde smo se slikali baš za porodični portret sa letovanja, malo sam je obradila i isekla ukrasnim makazama da izgleda kao poštanska markica.

Poklopac tegle možete ofarbati ili ga možete prekriti nekim ukrasnim papirom, sve dolazi u obzir 🙂

Moj izbor je obično ameriken platno na kom sam utisnula prezime, mesto i godinu prvog letovanja sa našim devojčicama.

VEOMA JE važno da sve predmete koje planirate da stavite u teglu pre zatvaranja dobro osušite na suncu, jer će se su suprotnom unutar tegle napraviti kondenzacija, zbog čega se može desiti da predmeti istrule.

ostavite komentar